Probudio sam se misleći da će biti normalan dan u kojem se opet neće ništa novo dogoditi. Uputio sam se do ogledala, ali bio sam nezadovoljan odjećom na sebi. Nije mi se dalo puno razmišljati i obukao sam prvo što mi je bilo pri ruci.
Opet nisam krenuo na vrijeme pa sad trčim kao lud prema školi. U školi, kod ormarića za papuče, čekaju me tri Raubera. Ta tri napasnika uvijek prave probleme meni i ostalim osmašima, dobacujući loše šale te uvrede o mojoj kosi, visini i seksualnosti. Najčešće su to fore visokog intelekta poput: “I, kaj nam radi razredna primadona?” Dišem duboko da se smirim, što njima daje dovoljno vremena da smisle još poneku uvredu. Najčešće ovakav susret završi pubertetskim izljevom bijesa ili mojom glavom zaglavljenom u ormariću. Započeo je prvi sat a ja već čekam da zazvoni zvono. Iako su predmeti koje danas imam dosadni, školski je dan brzo završio.
Izlazeći iz škole pognute glave, slučajno sam nekoga okrznuo. Opet su se ona tri Raubera odnekud pojavila. Pokušao sam ih ignorirati pa sam nastavio hodati, ali me je netko od njih primio za ruksak. “Ideš s nama namlatiti one iz Ekonomske”, naredili su mi ozbiljnim glasom. Umro sam od smijeha i u nevjerici ih upitao: “Zašto bih vam ja pomagao?!” “Gledaj, najradije bih te sad klepio po glavi, ali trebamo te da nam vratiš čuku jer si ti jedini lik u ovom kvartu koji se druži s tim Norcovima”, rekao je jedan od Raubera. Čuka, ako niste znali, najvrjedniji je predmet u mojoj školi i nekad se nalazio u ormaru ispred ravnateljeva ureda, ali je nestao. Zamislio sam se i upitao ih: “Zašto da se ja bavim vašim prljavim poslima, pa ja se uopće ne družim s tim likovima, osim što s jednim od njih treniram?” “Zato jer smo lani zapalili dvije kutije piratica i bacili ih na Norceve”, rekao je jedan od onih bisera koji mi je dan prije glavu zabio u ormarić. “A što ja imam od toga? Čime mislite platiti moje usluge?” rekao sam da ih se riješim. Pogledali su se, izmijenili nekoliko riječi i onda mi dali ponudu koju je bilo teško odbiti: “Ako vratiš čuku, nećemo te maltretirati mjesec dana!” Prihvatio sam ponudu i krenusmo prema parkiću.
Premda je parkić na susjednom trgu, trebalo nam je dosta vremena do tamo jer su Rauberi morali kupiti energetska pića i hrpu jeftinih kauguma. U parkiću su nas dočekala tri srednjoškolca u kožnim jaknama, cigaretama u ustima i bocom jeftinog piva u ruci. Bilo je tiho kao na nedjeljnoj misi, a jedini zvuk koji se mogao čuti bio je škripa ljuljačke koju je vjetar lagano ljuljao. Pokušavao sam skupiti dovoljno hrabrosti da im priđem, no jedino o čemu sam mogao razmišljati bio je natpis na mome nadgrobnom spomeniku. Prišao sam i uplašeno pitao tko je vođa bande. Prišao mi je jedan plavokosi lik s velikom tetovažom na vratu s natpisom Tajfl. U tom sam trenu shvatio da sam u većem škripcu nego što sam mislio. Tajfl je bio poznat kao najproblematičniji lik u kvartu, kojeg već i policija zna. Priča se kako je zapalio vatromet unutar škole i skoro završio u popravnom domu. Nisam bio nimalo sretan jer je izbor bio ili dobiti po nosu od najopasnijeg lika u kvartu ili trpjeti teror Raubera.
Konačno sam skupio hrabrosti i uplašeno mu rekao: “Znaš onu čuku koju držiš! Gle, možeš je samo vratiti ovim mojim tikvanima iz razreda?” Tajfl je ljutito prišao, pogledao me onim hladnim očima i pitao: “Kaj hoćete, vi balavci jedni?” Upitao sam se zašto pomažem Rauberima koji nisu ništa učinili za mene. Ipak, uz malo hrabrosti, neću ih morati slušati kako bacaju uvrede o mom izgledu u svlačionici pod tjelesnim. “Ja bih htio vratiti taj šugavi sat ovim mojim kretenima! Stvarno ne mogu više slušati njihovo cmizdrenje!” govorio sam to dok mi je dim Tajflove cigarete ulazio u oči. Kada su mi se oči odmaglile, vidio sam koliko su se naljutio. Iz čistog bijesa okrenuo se prema Rauberima i na njih bacio limenku Coca Cole.
Ugledavši uplašene Raubere, dobio sam možda najluđu ideju ikada. Dok se Tajfl smijao, petom sam mu svom snagom stao na nogu, zgrabio mu čuku iz ruke i potrčao prema Rauberima koji su isto dali u bijeg. Trčao sam kao nikada u životu i spašavao živu glavu. Dok sam trčao, opazio sam kako se jedan od Raubera spotaknuo na neku staru kištru. Shvatio sam da moram omesti Tajfla pa sam napravio možda najgluplju ili za neke najpametniju stvar u životu. Bacio sam čuku! Zvuk loma čuke progoni me još i danas. Mnogi su se ratovi vodili oko tog sata, da bi na kraju njegove matice završile rasute po ulicama Zagreba.
Tim je činom završio rat i u Maksimir je napokon došao mir! Nažalost, mir je kratko trajao. Rauberi su vrlo brzo našli novi bezvrijedni objekt oko kojeg se cijeli kvart svađao i borio za nj. Dobro, dosta mijenjanja teme! Idemo nastaviti s pričom. Uplašeni smo trčali cijelim kvartom, ali nas je Tajfl svejedno sustizao. Ugledali smo tramvaj koji je upravo zatvarao vrata te smo uskočili u njega. Bili smo jako sretni jer smo spasili žive glave.
Vratio sam se kasno kući i ugledao mamino ljuto lice. Umjesto medalje za hrabrost, dobio sam kaznu u vidu čišćenja stana. Dok sam čistio stan, u sebi sam proživljavao onaj trenutak kad sam Tajflu zgrabio čuku. Legao sam u krevet umoran od uzbudljivog dana i upalio mobitel. Na Snapchattu sam vidio da su me Rauberi dodali za prijatelja. Premda sam mislio da će mi to puno značiti, iznenadio sam se kada sam shvatio da me to nije razveselilo. Međutim, jedna me stvar jako razveselila toga dana. Shvatio sam da su me događaji promijenili i učinili odraslijim. Barem sam se tako osjećao.
Ivan Pavin, 3. e
